Jel mogu da pozovem Zagreb samo na minut i vidim kako stoje stvari u mojoj zemlji? Zanima me kada ćemo u Evropu.
– Može – odgovori đavo.
Završi Tuđman razgovor a đavo mu kaže – Ovaj poziv košta milion dolara.
– Nema problema. Reče Tuđman i plati.
Čuje to Sadam pa i on upita:
– Mogu li i ja da nazovem Bagdad? Ovi moji imaju probleme, pa me zanima kako ih rešavaju.
– Može, ali će te to koštati 2 miliona dolara. – Kaže đavo.
Sadam završi razgovor i plati.
– To je sve čuo Milošević pa upita đavola: – A jel mogu ja da nazovem Beograd? Zanima me da li su sačuvali Kosovo, da li se popravio standard i mnogo toga još.
– Može. – Reče đavo.
Kad je završio razgovor Milošević upita: – Koliko treba da platim?
– Ništa. – Odgovori đavo.
– Kako ništa. Ova dvojica su platili po milion i dva, a ja ništa.
– Kad zoveš iz jednog pakla u drugi, računa se kao lokalni poziv.
“Prvo, preživeli smo i rođeni smo normalni, iako su naše majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do zadnjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes… Kao deca, vozili smo se u automobilima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali da nosimo kacige na glavi za vožnju biciklom ili na rošulama.
Pili smo vodu iz creva za zalivanje bašte, a ne iz flašica kupljenih u velikim trgovačkim lancima. Delili smo flašicu kokte, kole ili nare s našim prijateljima i niko nije umro zbog toga. Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kokte, nare koje su i tada bile pune šećera, ali nismo bili debeli zato što smo smo se stalno igrali napolju.
Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se po ceo dan, žmurke, graničara, lopova i pandura, kraljica 1-2-3, kauboja i indijanaca, fantoma i svega ostalog što je samo dečja mašta bila u stanju da smisli, sve dok se nije upalila ulična rasveta koje ionako nije bilo previše. Neretko nas niko nije mogao naći po ceo dan, pa je i roditeljski šamar bio deo vaspitanja a ne zlostavljanje u porodici. I nikad nije bilo problema.
Provodili smo čitave dane praveći trkačke daske od otpada iz podruma ili šupe, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice. Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica naučili smo kako da rešimo problem. Mi nismo imali imaginarne prijatelje. Mi prijatelje nismo dodavali nego ih vremenom sticali!
Nismo imali ni probleme s koncentracijom u školi. Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i vaspitača pa smo ipak završavali nekakve škole. Nama nisu prodavali drogu ispred škole.
Mi nismo imali Playstation, Nintendo, Xbox, nikakve video-igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva i to drugi tek od popodne), nismo imali video rekordere, “surround soundâ€, mobilne, kompjutere, internet, četove…
Mi smo imali prijatelje i mi smo išli napolje i družili se s njima!
Padali smo s drveća, znali se iseći na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku, ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga. Igrali smo se s lukom i strelom, gradili tvrđave od snega, bacali petarde za Novu godinu, čitali hrpe crtanih romana i sve smo to preživeli bez posledica. Vozili smo se biciklom ili išli peške, dotrčali do prijateljeve kuće, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno.
Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku. U stvari, bili su često stroži nego sam zakon.
Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji sveta. Naše generacije su dale najbolje pronalazače i naučnike do danas. Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost. I naučili smo živeti s tim.
I ti pripadaš toj generaciji?
Čestitam! Možda ćeš želeti da podeliš ovo s ostalima koji su imali sreće da odrastu kao prava deca, pre nego što su advokati, države i vlade počeli da određuju kako treba živeti. Možda bi bilo dobro poslati ovu poruku i vašoj deci da vide kako su njihovi roditelji odrastali.
Umrla Piroćancu žena, i ode on u opštinu da promijeni ženi ime. Otišao kod službenice te će ona njemu:
• Dobro, kako hoćeš da se zove tvoja žena?
• Prvo, ona je umrla i neće više da se zove, a drugo, ja hoću samo prezime da promijenim.
• Pa dobro čoveče, šta će ti to?
• Ma našâ€™o sam mlogo lepi polovni spomenici, al’ nikako ne mogu da ugodim prezime!
Kad se spava, spavam. Kad se jede, jedem. Kad se radi, ne smetam.
Sede Amerikanac, Francuz i Srbin i pričaju kako provjeravaju da li im je žena vjerna.
Amerikanac,,Ja unajmim privatnog detektiva koji je prati 7 dana i sve informacije mi ispriča.â€
Francuz:,,Ja slažem svoju ženu da idem 7 dana na službeni put, a ustvari je pratim i tako saznam sve.â€
Srbin:,,Vas dvojica ste stvarno ludi!â€
,,Pa šta ti radiš?â€
,,Ja ustanem ujutro, izađem na terasu i doviknem komšinici dje si kurvo, a ona meni: Ja kurva!? A ona tvoja se je*e sa ovim, sa onim.........
Kad se spava, spavam. Kad se jede, jedem. Kad se radi, ne smetam.
