Zelim da pitam sve stolare dobre volje za savet mada, moje pitanje ne mogu prosto konstruisati a da pre toga ne ispricam (trudicu se sto krace) svoju pricu i, negde, zasto sam ovde.
Na pragu sam 33 godine zivota. Zivim sa devojkom u stanu koji smo od skora uzeli na kredit. Planiramo porodicu (citaj, radimo na tome). Oboje smo fakultetski obrazovani i za opste uslove u Srbiji zivimo sasvim solidno. Nista bahato al’ ne oskudevamo ni u cemu…
Poslednjih osam godina radim u jednoj medjunarodnoj kompaniji koja kod nas broji oko 1500 zaposlenih u rezimu ponedeljak – petak, od 9 do 17. Poslednje dve godine zivim u auto-pilot modu. Nemam odnos prema poslu, niti mi smeta, niti mi ne smeta, niti me cini srecnim, niti nesrecnim… Idu dani, idem i ja sa njima – “guramâ€â€¦
Pocetkom 90-tih godina moj otac, u to vreme vec duze vremena bez posla usled ekonomskih sankcija i sveopste izolacije, a opet u nizu pokusaja da se prilagodi datoj situaciji (verovatno kao i vecina njegove generacije koje je to strefilo) dobi neku crkavicu u posed (da ne duzim kako) i saopsti nama (porodici) da je on stolar – i ode!! Iz neke depresije, statike i sveopste ucmalosti poce covek da zivka telefone, da se raspituje, obilazi… Malo po malo formira on radni prostor – tadasnju radionicu.
Ubrzo iza toga ugovori on i prvi posao. Dosao covek, sredjuje stan i trazi hrastova vrata (masiv) sve sa jos dvoje vrata sa lucnim ramom ali ta da budu staklena odnosno sa peskiranim staklom itd. „Kako ces to crni ti?“ secam se, kao danas, pita ga majka. Zena ga poznaje ko svoj dzep. Cap-cap-cap! Napravi on to kao jedan-dva. Povuce mene na montazu istih a ja kad sam ih video gledam, trepcem i ne verujem!!! Izgledaju kao iz fabrike, mocno... kraljevski. „Ti ovo napravio?“ pitam u neverici. „Ne zajebavaj!“ – odgovori mi uz osmeh. Tek majka cudom nije mogla da se nacudi kad je videla fotografije.
Njen visedecenijski suprug, moj otac, koji je do pre koju godinu sluzbovao u organizacijama samoupravljajuceg socijalizma i bio klasican sluzbenik je stolar. Kako? Nemam odgovor ni dan danas a da ne kazem dar. Cist dar, talenat. Rodjen da bude.
Radionica je „baza“, nesto sto jedna generacija treba da zapocne i ostavi u nasledje drugoj bez nuzne potrebe da se i ta bavi istom al’ svakako je vetar u ledja, centar iz koje moze da se „crpi“ kapital odnosno da je ona sama po sebi to a vec ja, ili moja deca, mogu da se bave drugim stvarima. Da budu lekari, muzicari... sta zele. Cale je zeleo da ostavi nasledje narednoj generaciji. Da ostavi neki temelj kad vec njegovi nisu njemu kao sto ni njegovim njihovi rodietlji nisu. Izugbili smo ta kao narod i svaka generacija je morala fakticki „ispocetka“ . To je caletova vizija bila i meni je nekako bila misticna i magicna te kao takva mi se dopala pa rekoh sebi da mi se put negde ucrtava, odredjuje.
U to vreme sam bio nesvrseni srednjeskolac. Klasican tinejdzer koji je cesto zrtvovao odmor i san zarad druzenja i nocnih provda i iz njih vikendima isao na montaze ili u radionicu da pomognem kad treba da se „povuce“ malo vise i jace.
Posla je bilo i nije bilo... Oni koji su imali para hteli su da to bude gotovo juce a oni bez para su hteli da daju nista a da dobiju nesto. Moj otac nema preduzetnicko u sebi. Ne ume zdravo ekonomski da razmislja i fakticki, sa ove distance kad gledam, neprijatno mu je bilo sve u vezi toga oko naplate posla. Nije umeo da naplati i svaki posao je bio daleko ispod cene. Pravdao je to time da su teska vremena i da ce ljudi pre tako da se odluce za posao a onda to dodatno osnazivao kada su se te iste musterije vracale i narucivale jos posla. Nije umeo sa musterijama koje dignu obrve i kazu kako moze kuhinjski sto da kosta (npr. 500 maraka) kad je to daska i cetiri noge itd... Ubedjivao ja, ostali ukucani - ne vredi. Poseban jedan senzibilitet je u pitanju.
Neposredno pre nego sto cu zavrsiti srednju skolu, otac ulazi u ortakluk (pokazace se vrlo los) sa rodjakom koji se pojavljuje ko grom iz vedra neba i zeljom da promeni svoj dotadasnji zivot. Otac, senzibilitet kakav jeste, prihvata bez da ortakluku da neki probni period ili probu na talasu uveravanja rodjaka da ce od svoje zivotne ustedjevine uzeti dodatne masine da „pojaca“ radionicu i celokupan kapacitet i da je on u mladosti dosta radio sa metalom i drz’ ne daj...
I bi ortakluk. Vreme je prolazilo a malo-malo kod kuce tu i tamo se provuce kako "onaj njegov" (misleci na ortaka) nesto sav smusen, pogubljen, kako se ne ukljucuje u posao nego ceka da mu se kaze sta, kad i kako da radi. Mi, ukucani brzo shvatismo da nije rec o ortakluku nego da ortak, u stvari nije ni pomocni radnik, vec klasican segrt sa statusom partnera od 50% profita. Uzevsi u obzir da svi napori da se otac urazumi i da resi stvar nisu davali ploda i da situaicja samo pogorsavala ja, kao svez brucos tada na fakultetu dodatno se ukljucujem u posao u radionici (samovoljno) vodjen idejom da "povucem" za onih 50% koje sada fale u kuci.
Moje ukljucivanje je tek dodatno pogorsalo stvari jer otac vremenom shvata da u sinu ima saveznika i da taj sin odradjuje i nadomestava ono za koliko je obim posla porastao u radionici i sve te zahtevnije poslove koji su se prihvatali na konto ortakluka ali se stvari ne menjaju. Spolja izgleda sve OK a u sustini su se samo dodatno zakuvavale. Otac je to gutao i nosio sa sobom sve dok ga jednog dana ne udari infarkt!!
Koliko je covek bio "spreman" i u punoj snazi govori i podatak da je 5 dana na nogama nosio pred infarktno stanje misleci da mu je bol u ramenima malo zakomplikovanije stanje diskus hernije koje vuce vec godinama.
Nakon toga sve se menja odnosno dolazi na svoje. Ortak se povlaci i napusta radionicu a ocu slede meseci i meseci oporavka i ucenja da zivi u "novonastalim okolnostima". Radionica prestaje sa radom skoro 2 godine. Otac masine i alat smesta kod prijatelja i daje ih na koriscenje u zamenu za besplatnu rentu i prostor gde moze da radi a vremenom se polako vraca u posao ali vise nikada kao ranije. Samo mali poslovi, mali komadi...
U celom tom dogadjaju i periodu mene zivot usmerava na drugu stranu, zavrsavam fakultet, pocinjem da radim... Ceo dogadjaj, pricu o radionici stavljam u drugi plan. Postenije je reci potiskujem jer je za mene licno bila prilicno traumaticna prvenstveno zbog cinjenice da je otac umesto sina izabrao "invalida rada" (ja sam bio dete koje treba zastititi kao dete) i da ja u ono vreme nisam mogao nista, odnosno da idem preko mog oca i po pitanju posla i po pitanju odnosa uspostavljenih u tim poslovima. Bio sam nemocan da se nametnem po bilo kom osnovu.
Ono sto je fakat je da se meni prica oko radionice i mog "puta" tamo vracala i vraca kroz vreme kao nesto sto sam voleo (ili volim??) a da je samo splet dogadjaja napravio situaciju da iz toga budem katapultiran i usmeren u drugom pravcu, jer zivot ide...
Godinama kasnije kada sam pravio neki sitan komad za svoje potrebe vracao mi se i onaj osecaj ispunjenosti prakticnog, kokretnog i postenog rada i preispitivanje vredi li se vratiti i ponovo upustiti u sve to? Ovog puta zreliji, iskusniji i pametniji kao neko ko ce biti nosilac svega toga i kao neko ko bi umeo da izadje na kraj sa ocevom posebnom senzibilnoscu (citaj odsustvom za preduzetnistvo). Prosto, zelim da radim nesto svoje, za sebe i meni bliznje. Nisam lik za pljeskavice i kafice.
Nemam ispecen zanat. Nije bilo vremena. Rad sa plocastim materijalima sam savladao do kraja za one uslove i ono vreme. Ovo kazem jer ne znam kakvi su sad materijali na trzistu po nacinu obrade i finalne zavrsnice. Sto se tice masiva... Mozda bih umeo da napravim front uz dosta mozganja (i evenutalno par gresakak u pocetku).
Da li je kasno za mene? Da li neko u 33. godini zivota moze da uci i da savlada kompletan zanat? Kakva je situacija na trzistu danas? Da li drzava i dalje "satire" svaki pokusaj da se zanat vodi legalno u smislu dazbina i ostalih nameta? Ima li posla? Vredi li baviti se stolarstvom danas u 21. veku uz sve te giga-mega korporacije i masovne proizvodnje?
Kuda idu ljudi kao ja?
Strah me je. Ne znam tacno da navedem cega... Koliki je strah tolika je i zelja. Sad, na kraju i ne znam sta zelim tacno da vas pitam. Najmanje bih zeleo da se za nekoliko godina vidim (mozda cak i nekog od vas sa ovih stranica) kako pokazujem masine i alate koje rasprodajem i govorim kako su pripadali mom ocu i jednoj prici o kojoj nisam ni hteo da promislim do kraja...
