pozdrav
BOĐOŠ
Naleti na nešto zanimljivo o ovoj misterioznoj vrsti!!! 
Američki koprivić (Celtis occidentalis L.), u Somboru poznatiji kao bođoš (mađ. bogyo – bobica), drvo je poreklom iz Severne Amerike. Najčešće se pojavljuje kao primešana vrsta u lišćarskim šumama u rečnim dolinama, naročito reke Misisipi i njenih pritoka. Bođoš je drvo koje može da naraste u visinu do 35 m, najčešće ne više od 20 m. Voli bogata i sveža zemljišta, iako uspeva i na slanim, i oceđenim, peskovitim zemljištima. Otporan je na niske temperature i sušu. Takođe, dobro podnosi gradska zagađenja. Cvetovi su jednodomi, zelenkasti, sitni, promaljaju se u rano proleće, istovremeno s listanjem. Plod je okrugla, plavičastocrvena ili tamnocrvena koštunica. Zri u mesecu septembru i oktobru. Bobica je jestiva, a za ishranu ga najviše koriste ptice. Pionirska je vrsta, pogodna za zaustavljanje erozionih procesa. U Americi je često upotrebljavan u poljozaštitnim pojasevima dok je kod nas najčešće u parkovima i drvoredima u Vojvodini. Ime rodu, Celtis, dao je čuveni švedski botaničar Karl Line (Linnaeus Carolus, 1707-1778) prema grčkoj reci koju je Plinije koristio za opisivanje nekih vrsta. Zrela bobica bođoša upotrebljava se tucana kao začin ili se, pak, prave hranljivi kolači od mlevenog ploda zamešanog a kukuruznim brašnom i masnoćom. Urođenici iz Dakote (indijanci) bođoš zovu Yamnumnugapi, đto znači zdrobiti, pošto ptice drobe bobicu u ishrani. Takođe, poznata je upotreba u narodnoj medicini američkih urođenika (indijanaca) u lečenju prehlade, upale grla i regulisanja menstrualnog perioda. U Somboru, ako kažete koprivić, niko neće znati o čemu govorite. Ako kađete bođoš, e, to je već nešto drugo. Neki mu se dive, neki klinci pune pljuce njime, neke sove žive na njemu, a neki bi baš da poseku "onaj veliki, ispred kuće". U svakom slučaju, sugrađani smo. Ta živimo u istom gradu, već više od sto godina.
Pošto su ovo stogodišnjaci nije ni čudo što nisam dobio odgovor od iskusnih majstora
Američki koprivić (Celtis occidentalis L.), u Somboru poznatiji kao bođoš (mađ. bogyo – bobica), drvo je poreklom iz Severne Amerike. Najčešće se pojavljuje kao primešana vrsta u lišćarskim šumama u rečnim dolinama, naročito reke Misisipi i njenih pritoka. Bođoš je drvo koje može da naraste u visinu do 35 m, najčešće ne više od 20 m. Voli bogata i sveža zemljišta, iako uspeva i na slanim, i oceđenim, peskovitim zemljištima. Otporan je na niske temperature i sušu. Takođe, dobro podnosi gradska zagađenja. Cvetovi su jednodomi, zelenkasti, sitni, promaljaju se u rano proleće, istovremeno s listanjem. Plod je okrugla, plavičastocrvena ili tamnocrvena koštunica. Zri u mesecu septembru i oktobru. Bobica je jestiva, a za ishranu ga najviše koriste ptice. Pionirska je vrsta, pogodna za zaustavljanje erozionih procesa. U Americi je često upotrebljavan u poljozaštitnim pojasevima dok je kod nas najčešće u parkovima i drvoredima u Vojvodini. Ime rodu, Celtis, dao je čuveni švedski botaničar Karl Line (Linnaeus Carolus, 1707-1778) prema grčkoj reci koju je Plinije koristio za opisivanje nekih vrsta. Zrela bobica bođoša upotrebljava se tucana kao začin ili se, pak, prave hranljivi kolači od mlevenog ploda zamešanog a kukuruznim brašnom i masnoćom. Urođenici iz Dakote (indijanci) bođoš zovu Yamnumnugapi, đto znači zdrobiti, pošto ptice drobe bobicu u ishrani. Takođe, poznata je upotreba u narodnoj medicini američkih urođenika (indijanaca) u lečenju prehlade, upale grla i regulisanja menstrualnog perioda. U Somboru, ako kažete koprivić, niko neće znati o čemu govorite. Ako kađete bođoš, e, to je već nešto drugo. Neki mu se dive, neki klinci pune pljuce njime, neke sove žive na njemu, a neki bi baš da poseku "onaj veliki, ispred kuće". U svakom slučaju, sugrađani smo. Ta živimo u istom gradu, već više od sto godina.
Pošto su ovo stogodišnjaci nije ni čudo što nisam dobio odgovor od iskusnih majstora
Ovo je interesantan link. http://www.hobbithouseinc.com/personal/ ... kberry.htm
Kako kazu nasi stari: "Bolje znati mnogo i cesto, nego ne znati nista, povremeno nikad, kojekude..."