Nema veze sa stolarijom ali ima sa ljudskim u nama

[yetta]

Размишљања доконог шетача

јмати и немати

Гладни столећима, купујемо више хлеба него што нам је потребно. А, онда га бацамо. Хлеб у ђубрету није добар призор. Он слути на зло. Изло долази

Видим, на тротоару контејнер за ђубре. Над њим нагнута млада жена у уфлеканојхаљини, која памти и боља времена. Нешто гледа. Некоме нешто говори.
Видим, из контејнера излази тамнопута девојчица дуге коврџаве косе. Она личи на Ботичелијевог анђела. јзрања из ђубрета као мала Венера из шкољке и мутне морске пене коју је избљувао град.
Девојчица каже мајци: „Нема...“
јма ли краће и страшније речи у нашем језику од тог вечног „нема“? Та реч предуго траје.
Мајка каже: „Погледајјош мало...“, и дете поново ишчезава у ђубрету.
Стојим запањен тим призором. Мојпријатељ, и сам сиромашан, никада не баца остатке хлеба у ђубре. Он их ставља у пластичну кесу и полаже покрајконтејнера. Хлеб волшебно ишчезава, чим овајуђе у кућу. Глад има четворе очи.
Гладни столећима, купујемо више хлеба него што нам је потребно. А, онда га бацамо. Хлеб у ђубрету није добар призор. Он слути на зло. Изло долази.
Наши стари су нас учили да подигнемо комад хлеба који је пао на земљу, да дунемо у њега, пољубимо га и прекрстимо се. Једанпут сам видео принцезу Јелисавету како подиже комад хлеба који јојје пао, како га љуби и крсти се. Добар, заборављени обичај, пун поштовања према хлебу. Заборављен, као и стара реч - задужбина.
Стари београдски трговци, проглашени после рата окорелим капиталистима, оставили су иза себе задужбине. Ђта је с новим?
Данас има много богатијих од њих, па опет, нико ништа не оставља. Стисли се и ћуте. Наши, који су успели у белом свету: нафташи, банкари, индустријалци... нико да поклони граду чесму, јавну зграду, скулптуру, стипендију, топли оброк за сиротињу... Коме ће све то да оставе? Својојдеци? Али, зна се: увек постоји генерација која стиче, и она друга, која расипа. Нико неће ништа понети на онајсвет, када једанпут буде одлазио.
јзгубљене су све вере, сем религије стицања.
Иако су отимали, крали, експлоатисали, цицијашили, стари трговци, тадашњи контроверзни бизнисмени су, опет, све то остављали отачеству, да некако искупе грешну душу. Ђта ми да оставимо? Ђта су наше задужбине? Можда треба почети од нечег малог, готово неважног? Свет се не поправља великим гестама, већ ситницама. Можда, за почетак, треба остављати стари хлеб у пластичну кесу покрајконтејнера? Две увеле виршле, допола попијен јогурт? Дотрајале ципеле? Какво време, такве задужбине! Могу сасвим лепо да стану у пластичну кесу.
Остављам је покрајконтејнера и окрећем се после пар корака. Нестала је! Та наша мала задужбина некада се звала севап.
Ђта је севап? То је кад чиниш добро дело, а остајеш непознат. Нечија захвалност хранила би твоју сујету. Стара господа, у преврнутим громби-капутима, обилазе пијаце и скупљају лишће купуса, понеки откотрљани кромпир, заборављену шаргарепу, два листа зелене салате... Преврћу по контејнерима и извлаче новине и недопушене цигарете. Зову их - ђуброселектори! Један носи карирани качкет (знам и чији је био). Они више немају обавезу да буду господа. Ослобођени су...

Недавно сам у неким новинама, у додатку „Некретнине“, видео фотографије вила на Дедињу које се продају. Биле су ту и цене: шест милиона евра, четири и по милиона, три милиона, два и по... Занимљиво, међу тим ценама није било ниједне од милион евра - једине коју би могао да плати добитник Нобелове награде за књижевност, која толико износи. Невероватно да најславнији светски писац не може да купи ни најмању вилу у једном контроверзном београдском крају. Од часа кад сам то сазнао, престао сам да се надам Нобеловојнагради. Не вреди; остаћу заувек у једнојстаројкући, грађеној1926. године, са липом, чесмом и три комшије у заједничком дворишту, које ми с времена на време доносе тек испечене уштипке или парче гибанице.
Занимљиво, нови богаташи, потекли с југа, навикли на стари крај, око својих вила на Дедињу подижу високе зидове са прорезима, налик на пушкарнице, а један од њих је на улазу у своје имање подигао праву Тријумфалну капију. Он има и грб, који је однекуд мазнуо: на њему су два лава (омиљене животиње у његовом селу), али ти лавови носе беле чарапе на црне мокасине.
Нема већег страха од оног кад човек осети да ће бити заборављен. Тајстрах од заборава нагонио је најмоћније људе света да ангажују велике уметнике и да им буду мецене, па су тако Медичи и Сфорце, као и многе папе, унајмљивали Микеланђела, Леонарда и Рафаела да би, уписани у историју њихових дела, препловили море времена и заборава.
Млади људи, у напону снаге и грознице стицања, не стижу да мисле о томе.
Гутајући енергију, време и простор, они верују да су вечни и не сањајући да ће им све то потрошити и упропастити, већ као што то бива, наредна генерација. Због тога су најмудрији од пребогатих још за живота остављали задужбине отачеству које их и данас сваког дана помиње. јлија Милосављевић, звани Коларац, тако, остави Београду велелепно здање, а његово име се сваке вечери још увек помиње. Он је био из села Колара, син абаџије и ратника аба-Милосава, са којим је једнога јутра 1813, бежећи од Турака, превеслао Дунав док је за старим чуном пливао њихов једини иметак - бело ждребе на повоцу. Видим то јутро у бледојизмаглици реке. Отац и син вежу својчамац за дашчани док панчевачког пристаништа. Тамо даље је сточна пијаца на којојће јлија Коларац постати најчувенији трговац надмудривши Грке, Цинцаре, Јевреје, Јермене и Турке - поставши јлија Србијанац или Сервијанер, чији ће товари брашна и крда свиња запловити Дунавом ка горњим местима, а слава засметати кнезу Милошу, док ће злато потећи реком да би се једнога дана, много година после његове смрти, подигао Коларчев народни универзитет, у чијојћемо дворани слушати Јохана Себастијана Баха - хладне одсеве метематике и кристала.
Треба се сетити и претече добротвора, грофа Саве Владиславића, званог Рагузински. Био је министар Петра Великог и Катарине, и богато је даровао манастир Житомислићи, који су, иначе, као ктитори, у четрнаестом веку подигли Храбрени Милорадовићи, преци знаменитог руског Кутузовљевог генерала Милорадовића... Гроф Сава Владиславић је, иначе, поклонио Петру Великом Пушкиновог претка, Абисинца Ханибала, кога је цар ослободио ропства и начинио од њега свог генерала и племића.
Херцеговац Лука Ћеловић, који је у престоницу дошао са два динара у џепу и коме је Јован Дучић давао новац за железничку карту да се окане Београда и врати у Требиње, нежења и скроман човек који је читавог живота спавао на гвозденом војничком кревету, оставио је Београдском универзитету, сем велелепног хотела „Бристол“, готово читаву Карађорђеву улицу и парк код Железничке станице.
Могли бисмо овако набрајати до миле воље, све до јгуманова, који је своју предивну палату поклонио Православнојцркви, и Николе Спасића са задужбином у Кнез Михаиловој, да бисмо се на крају сетили многих богаташа којима не пада на памет да дају ни мрвицу свога богатства народу из кога су потекли. Алави, као што их је Бог дао, гутају све чега се домогну, бежећи од генетске глади која их разједа изнутра.
Уз то, новопечени богаташи су изузетне циције, стипсе или џимрије, што би рекао народ - нарочито они што живе на Западу. Евро им је велики као кућа. Тако се некако удеси да ја, сиромах, плаћам пиће милионерима, јер они никада не носе кеш, а немогуће је кредитном картицом платити два оштра пића у пабу. Зато су и богати, јер никада ништа не плаћају. Не плаћа онајко има, него онајко се навикао да плаћа.
Гле, тресе се империја за коју смо веровали да ће трајати вечно. Пуцају банке као презреле тикве, а криза се шири све до Европе. Кажу да ми то нећемо осетити, јер ионако немамо пара које би могле да пропадну. Као типичан Србин, ја, на пример, у банци имам неколико стотина евра, што се каже - ни за сахрану. Није ми жао и ако пропадну.
Ако икада умрем, што рекао друг Тито, мораће да ме сахране о државном трошку, у Алеји заслужних грађана, где ћу остатак вечности прележати, сигуран сам, уз неког са ким нисам говорио пола живота.
Бар ћемо се сити наћутати.

На крају, сетих се дивне мисли коју је волео да понавља мојпокојни пријатељ, Хиландарац, отац Митрофан: „Наше је само оно што поклонимо другима.“ А из ђубрета поново излази тамнопута девојчица блиставих очију и каже мајци: „Нема!“ Ипоред свега, лепа и насмешена, она излази попут заштитног знака за наду. У том тренутку, некоме, ко зна због чега, застаје залогају грлу.

Момо Капор

[dikar]

BALKAN U TRANZICIJI, nazalost sve je manje ljudskog na ovim prostorima . Socijalizam nam nije valjao evo kapitalizam sasvim nuspojavama

Pozdrav

PS Sto se krize tice ona ce nas zgromiti bas ove 2010 godine.

[sloba10]

BALKAN U TRANZICIJI, nazalost sve je manje ljudskog na ovim prostorima . Socijalizam nam nije valjao evo kapitalizam sasvim nuspojavama

Pozdrav

PS Sto se krize tice ona ce nas zgromiti bas ove 2010 godine.

a zašto ne veruješ kad nam lepo kažu da je kriza za Srbiju prošla?????

[yetta]

...a zašto ne veruješ kad nam lepo kažu da je kriza za Srbiju prošla?????

:lol::lol::lol::lol:

[dikar]

Zato sto kasnimo (na Balkan mislim ne samo Srbija ) za svetom najmanje godinu dana

[runer]

To bi bilo smesno da nije tuzno nazalost sve je vise toga, i srce me zaboli kad vidim ta gladna usta nad kontejnerima a ne mozes im pomoci jer ih je toliko da ne mozes svima dati. A oni koji mogu oni ih se sete samo pred izbore i cim prodju sve se ponovo isto desava. Pa gde ce im dusa za ime Boga!

[dj.x]

u pakao znase

[sloba10]

u pakao znase

pa tu si se malo z*****
nema od pakla za njih ništa - oni garantovano idu u raj.
Svi takvi daju dobre priloge za izgradnju crkava i obnovu manastira i time kupuju sebi mesto u raju.
Zato sada na primer većina fruškogorskih manastira, iako su pod nekom "zaštitom zavoda za zaštitu spomenika" ima PVC stolariju. Meni je i ružno i tužno da manastir ima plastiku al' šta ćeš nema ni jednog stolara da želi mesto sa desne strane pored svetog Petra pa da manastirima pokloni pravu stolariju (drvo) koja priliči manastiru!

[dikar]

evo ti jedan vic u prilogu

Umro neki i tajkun i dosao SV. Peteru i ovaj ga pita
- Jesi li ti taj i taj
-Jesam -kaze tajkun
-Jesi li ti imao tvornicu sa 200 zaposlenih, kucu od 500 m2, +bazen
- Jesam -kaze tajkun
- Onda si imao vilu U planini, hotelcic na moru
- Jesam, jesam -polako se nervira tajkun
-Imao si i tri jaka auta, jahtu i avion za sina
- Jesam imao sam, i sta sad jeli mogu u raj ili ne -iznervirao se tajkun
-Ma moze, moze samo ne znam dali ce ti se svidjati u raju -na to ce Sv. Petar

[mbole]

nema od pakla za njih ništa - oni garantovano idu u raj.
Svi takvi daju dobre priloge za izgradnju crkava i obnovu manastira i time kupuju sebi mesto u raju.

Koliko se secam, kupovina mesta u raju je ukinuta jos sa reformacijom (Luter).
Doduse mozda se i varam, ne pratim bas crkvena zbivanja, samo ono sto se ucilo iz opste istorije.

[MapleMan]

Evo nešto interesanto i lepo
Ljudi imaju dušu a i drvo ima dušu tako da nije loše pronaći svoje drvo
http://my.zoki.com/view/interesting/z10 ... svoje-drvo
A oni čija je duša samo u kućama,parama,vilama,đžipovima...... težak su problem i bogu i narodu
Zamislite da pronađete svim poslanicima sve njihove datume rođenja i selektujete ih po skupštinskim klupama. Prim. Ovde sedi Bukva ovde sedi Žbun ovde sedi Topola....... I onda gledaš kako je Smrča pametnija od Smokve I na kraju vidiš da je to ceo jedan Drvljanik problema !!! A mi se ložimo Kao !! Ufff Spopao me sunđer Bob !!!!!:rolleyes:

[dikar]

Tajkunska poslovica:

Sve sto sam stekao sam ukrao
Jedino skolu i vozacku sam kupio

[MapleMan]

Evo jedan Slučaj !!
Žena sudija za prekršaje saslušava klinca 19, 20 godina
Nešto zasro jel ? Nebitno. Pita ga lepo žena
Å ta posedujete od imovine !?
Lik ! SVE ?
Vidi žena da je lud i naravno ajmo dalje preskače formalnosti
Å ta imate od stručne spreme !?
Lik ! Direktor ?
Itd..............
A takvih ima ko blata, jer su mu dali mama i tata ........

[yetta]

Traži se jedna reč...
Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem.
Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama.
Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.
“Šta radiš?” – pitaju me poznanici.
Å ta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?
Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta....
Traži se jedan svet, prekjuče iščezao...
Traži se nada...ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav...
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju. On se traži...
Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život.
I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.....

Momo Kapor