Stolari kao ljudi

[Bojan]

Pratim još neke forume na netu, stručne prirode. Mogu samo da kažem da od skoro 5000 poruka na ovom forumu nisam našao nijednu koja je za brisanje / editovanje na osnovu provociranja, omalovažavanja, ili šta ti ja znam čega što ne spada u "lepo ponašanje" (izuzimam reklame i ostale gluposti). Nasuprot tome, na tim "forumima" nailazim na konstantno prepucavanje, samodokazivanje i ostale brljotine.

Hoću da kažem da su stolari jedan stvarno poseban sloj ljudi.

Na osnovu toga, čestitam svima vama na strpljenju i iskazanoj toleranciji u diskusiji, i neka ovako potraje dok je sveta i veka.

[boggy]

.....
Na osnovu toga, čestitam svima vama na strpljenju i iskazanoj toleranciji u diskusiji, i neka ovako potraje dok je sveta i veka.

'fala


p.s. inace slican utisak imam i ja... ovde se stvarno odmorim citajuci... 'fala svima!

[Dule]

Hvala Bojane,a hvala i svima vama,na '"slicnom" sajtu pitanje kako postaviti prozor,ja odgovorim(kao Bole strogo precizno)sve mi je bilo "blam i krivo"dok sam iscitavao naredne postove,a ovde dodjem da se nakupim pozitivne energije kada mi zahvali(kao sada) od jako stresnog posla STOLAR

[zoranp]

... stresnog posla STOLAR

Treba imati živaca! Moji su pri kraju. Dodje mi da se počnem baviti zidarijom i štemanjem. Pocuclaš pol sanduka pive i udri po zidu kad ti netko digne živac. A u stolariji možeš jedino isključiti pilu i žderat samog sebe.

[boggy]

.....A u stolariji možeš jedino isključiti pilu i žderat samog sebe.

Napravi par sanducica od medijapana i spoji ih samo keksima i lepkom, pa kad ti dodje... macolu u shake i udri po njima... jeftinije je barem od zivaca

[pajja]

jedno 'fala i od mene

[zoranp]

.....A u stolariji možeš jedino isključiti pilu i žderat samog sebe.

Napravi par sanducica od medijapana i spoji ih samo keksima i lepkom, pa kad ti dodje... macolu u shake i udri po njima... jeftinije je barem od zivaca

Imam neke otpadne komade koje tu i tamo razbijem.

[yetta]

Pratim još neke forume na netu, stručne prirode. Mogu samo da kažem da od skoro 5000 poruka na ovom forumu nisam našao nijednu koja je za brisanje / editovanje na osnovu provociranja, omalovažavanja, ili šta ti ja znam čega što ne spada u "lepo ponašanje" (izuzimam reklame i ostale gluposti). Nasuprot tome, na tim "forumima" nailazim na konstantno prepucavanje, samodokazivanje i ostale brljotine.

Hoću da kažem da su stolari jedan stvarno poseban sloj ljudi.

Na osnovu toga, čestitam svima vama na strpljenju i iskazanoj toleranciji u diskusiji, i neka ovako potraje dok je sveta i veka.

Imam potrebu da prepišem E-Mail koji sam danas dobio.
Možda je to za podforum "RAZBIBRIGA" ali mi nekako ne spada za tamo.
Zato i postavljam to ovde podstaknut rečima Bojana: Hoću da kažem da su stolari jedan stvarno poseban sloj ljudi.
Za ovo malo vremena i sam sam tog mišljenja gledajući svet oko sebe koji mi sve više ne liči na ono što je nekada bio.
Molim za samo malo strpljenja u čitanju ovakve priče da bi smo svi mi malo ulepšali budućnost našoj i vašoj deci.

Priča o Siniši

Na dobrotvornoj gala-večeri, na kojoj su se prikupljala
sredstva za školu za decu sa posebnim potrebama, otac jednog od učenika podelio
je sa prisutnima priču koju neće zaboraviti niko ko je tada prisustvovao tom događaju.
Pošto je zahvalio školi i njenom predanom osoblju, postavio je sledeće pitanje:
"Ako nije ometena spoljašnjim uticajima, sve što priroda stvori je savršeno kreirano.
Ali moj sin Siniša ne može da nauči sve one stvari koje mogu druga deca.
Nije u stanju da razume i uradi sve ono što i njegovi vršnjaci. Gde je tu prirodni poredak
stvari, kada se radi o mom sinu?"
Publika je utihnula posle tog pitanja. Otac je nastavio:
"Verujem da se, kada telesno i umno invalidno dete, poput mog Siniše,
dođe na svet, prilika za iskazivanje istinske ljudske prirode sama javi i
pokaže, i to u vidu načina na koji drugi ljudi tretiraju to dete".
Potom produži: Siniša i njegov otac šetali su pored parka, gde su neki
dečaci, koje je Siniša inače poznavao, na terenu igrali fudbal.
Siniša je upitao oca: "Å ta misliš, tata, da li bi me pustili da igram sa njima?"
Sinišin otac je znao da većina dečaka ne bi želela da neko kao Siniša igra u
njihovoj ekipi, ali je isto tako vrlo dobro znao koliko bi njegovom sinu
značilo da mu dozvole da zaigra, i koliko bi mu to samo dalo toliko potrebni
osećaj pripadnosti i samopouzdanja, uverenje da od društva biva prihvaćen
uprkos svom invaliditetu. Sinišin otac je prišao jednom od dečaka pored
aut-linije i upitao (ne očekujući previše) da li bi i Siniša mogao da zaigra
sa njima. Momčić se u neverici okrenuo prema igralištu i rekao:
"Znate šta, gospodine, mi gubimo sa 4 : 1, a bliži se i kraj drugog
poluvremena. Pa, ..., može da igra za našu ekipu, pokušaćemo da ga
postavimo na poziciju levog beka".

Siniša se malo namučio hodajući do ekipe, ali je sa širokim osmehom obukao
dres svog tima. Otac ga je ozaren gledao sa majušnom suzom u oku i osećajem
narastajuće topline u grudima. Dečaci su mogli jasno da vide i osete sreću
ovog čoveka, ganutog oca koji radosno gleda kako njegov sin biva priman u
njihov tim. Pri kraju utakmice Sinišina ekipa je dala gol iz jedne brze kontre,
ali je još uvek gubila sa dva gola razlike. Siniša je pokrivao levu stranu
polovine terena. Iako nikakve akcije tuda nisu išle, on je očito bio u euforičnom
raspoloženju jer je dobio priliku DA BUDE u igri, na travnatom tepihu;
razvukao je osmeh od uva do uva, dok mu je otac mahao sa tribine.
U samoj završnici Sinišina ekipa je opet postigla gol, dakle, gubila je samo sa 4 : 3!
Sada, sa jednim golom u minusu, smešila im se prilika za eventualno izjednačenje
u zaustavnom vremenu od 5 minuta. I zaista, dosudjen je penal za Sinišin tim i dečaci
su stali da se pogadjaju ko će ga izvesti.
Pade ideja da puca Siniša, ali uz veliki rizik da izgube utakmicu!?
Na opšte iznenađenje - Siniši je ipak data lopta! Svi su znali da je to bila nemoguća misija,
jer Siniša nije ni umeo pravilno da šutira, a kamo li da pogodi okvir gola i da prevari golmana.
Ipak, kad je Siniša stao iza lopte, protivnički golman je, shvativši da Sinišina ekipa svesno
reskira poraz radi tog jednog jedinstvenog trenutka u Sinišinom životu, odlučio da se baci
u pogrešnu stranu kako bi lopta ipak ušla u mrežu.
Siniša je uzeo zalet, zamahnuo i... traljavo zakačio loptu, koja je polako krenula ka suprotnoj stativi.
Utakmica bi u ovom trenutku bila praktično rešena, jer je lopta bila spora i većina protivničkih igrača
bi je mogla sustići. Medjutim, i oni su se kretali sasvim lagano, pa svi gledaoci povikaše:
"Siniša, Siniša, trči za njom, Siniša, trči, stigni je, stigni! Trči, trči, i ćušni je u mrežu!
Nikada pre u svom životu Siniša nije toliko brzo trčao, uspeo je, na jedvite jade,
da stigne do nje pre nego što je završila u gol-autu. Doteturao se i širom otvorenih očiju,
zadihan, upitnog pogleda, zastao da vidi šta će dalje. Svi graknuše: "Å utni je, šutni je u gol!
Uhvativši dah, Siniša je vidno potresen, naprežući zadnje snage, kao u nekom
delirijumu, magnovenju, nekako umirio loptu, zahvatio je unutrašnjom stranom
stopala i... i smestio je u mrežu! Muk,... , a onda provala... prasak - svi
skočiše: "Siniša, Siniša, bravo, Siniša!" Zajapurenom i preneraženom Siniši priskočiše svi saigrači,
grleći ga, ljubeći ga i slaveći ga kao heroja koji je spasao svoj tim od poraza. "Tog dana...",
okončavajući svoju priču sa drhtajem u glasu potreseni otac, dok su mu se suze kotrljale niz lice, "...
dečaci obeju ekipa doneli su komadić prave ljubavi i humanosti u ovaj svet".

Siniša nije preživeo do sledećeg leta. Umro je još iste zime,
nikada ne zaboravivši da je bio heroj, da je zbog toga njegov otac
bio presrećan i pamteći kako je svog malog heroja dočekala oduševljena
majka, grlivši ga plačući od sreće!

Dodatak priči:

Svi šaljemo i prosledjujemo stotine viceva, smešnih poruka, gegova i spotova
putem e-maila, onako rutinski, bez razmišljanja, a kada dođe do toga da
pošaljemo poruke o životnim izborima, tu oklevamo...

Nasilje, vulgarnosti, bizarnostii i česte opscesnosti slobodno prolaze i
kolaju internetom, ali javna rasprava o uljudnosti najčešće i ne stiže u
naše škole, ni na naša radna mesta. Å teta.

Ako sada razmišljate o tome da li da prosledite ovu poruku, Vi,
najverovatnije, birate ljude u svom adresaru koji su "prikladni" za to,
dakle, one koji su "podesni" za ovu vrstu pošte.

Ali osoba koja Vam je ovo poslala veruje da svi mi možemo
uticati na to da se stvari promene.
Svi imamo na desetine prilika svakog dana da pomognemo da
se ostvari taj "prirodni poredak stvari".
Tako mnogo, naizgled beznačajnih, susreta između dvoje
ljudi stavlja nas pred izbor: Preneti malu iskru ljuba vi i humanosti na
drugog ili izbeći datu priliku, ostavivši tako svet još malo hladnijim?

Stari mudrac je rekao da se svako društvo prosuđuje i ceni po tome kako
tretira svoje naj unesrećenije pojedince.

Pročitavši sve ovo, Vi sada imate mogućnost da izaberete jednu od tri
ponuđene odluke:

>> > 1. Izbrisati
>> > 2. Zadržati
>> > 3. Proslediti

Zato i prosleđujem ovu životnu priču jer: Hoću da kažem da su stolari jedan stvarno poseban sloj ljudi.

[zoranp]

Bravo Yetta!

Svaka čast!

[šarenko]

Ne zaista nemam komentar na ovo.Ja koji sam obišao milion osnovnih škola dečjih ustanova, domova za decu sa posebnim potrebama, i svuda se trudio da tu decu zabavim i nasmejem ( za to sam se definitivno i školovao ) nisam imao prilike da me nesto više gane od ove priče i ako sam ih sreo a i čuo mali milion.
Priča o malom Siniši bi trebalo da prođe kroz sve sfere našeg društva da nas malo prosvetli.
YETTA nemam sposobnost da procenjujem ljude na daljinu ali vrlo retko čoveka nazovem PRIJATELJU a da ga prvo DOOOOOBRO NE UPOZNAM.
Ti si jedan od malog brojha ljudi gde ovo pravilo nisam poštovao.
Nemam komentar.

[yetta]

Hvala Zoranp i Å arenku na komentaru mog predhodnog posta.
I ja sam po dobitku tog E-Maila bio duboko potresen sudbinom jednog malog deteta i patnjom roditelja. Nekako tog istog dana u vestima me je šokirala strašna vest o izbodenom učeniku Hemijsko-tehnološke škole u mom susedstvu.
Pa gde to mi idemo, šta se to dešava u ovom nekada humanom narodu.
U osnovnoj školi, takođe u mom susedstvu, bivši učenik pokušao je da uđe u školu. Zaustavio ga je 54-godišnji sugrađanin koji je bio u svojstvu obezbeđenja. 16-godišnjak ga je bukvalno pretukao i ostavio ga onesvešćenog na ulazu u školu.
Kada bilo sa nekim od komšija onako na klupama naselja pokrenem ovaku temu mahom su mišljenja da je za sve te pojave kriva ova nemaština i "problemi na poslu". Niko ne želi da sagleda sebe, uvek je neko drugi kriv za te pojave ??
Pa i moja generacija nije imala nešto više ali smo svi imali patike "Borovo" a ko je imao "Å angajke" taj ih nije skidao sa nekog klinca na ulici nego je išao na Savu u pristanište i istovarao drvo, džakove sa peskom itd.
Inače ja sam rođeni "Savamalac" pa mi je sve to itekako poznato.
Danas, naša deca odlaze u teretanu, nabilduju muskule i onda (dobro uhranjeni) bazaju (ali uglavnom u grupi) tražeći kavgu !!
U predvorju podruma kod mene strašni grafiti određenog soja dece i kompletan "escajg" sa špricevima, svećama i staniolčićima od pakovanja.
Na klupama u ovim letnjim mesecima, od 23 do 03 časa iza ponoći, blago nas opija miris visokih kedrova prožet mirisom marihuane uz obilno zalivanje pivom i sve to, na desetak metara od prozora blaženo spavajućih roditelja.
Naša deca kriva ??
Ne, mi smo krivi jer se "nesećamo" da smo ih napravili !!
I eto, zato me je i dirnula ova priča jer je jedan otac dao sve od sebe za jednog malog Sinišu koji da je poživeo mogao postati naš kolega - stolar.
I zato sam i uputio ovu priču Vama ili nama stolarima da je širite i stvorite opet lepu budućnost našoj deci pa makar i nemali najskuplje "Najke" ali će imati dušu i plemenito srce za okolinu.

[DrNikola]

Svaka cast ! Treba svi da se zapitamo gde smo i sta radimo?
Sve drugo sto bih rekao bilo bi suvisno.

[Strkic]

Ja sam još djete jer su mi roditelji živi ali nisam djete jer imam svoje dijete i hvala dragom BOGU da je zdravo i kako treba da bude isto tako drugo je na putu za sada sve u redu opet hvala dragom BOGU,ali se pitam kako da ih obranim od svih gluposti koje nas okružuju sva više i više ima neko vrijeme da je umro susjed mlad dečko od predoziranja,od prijatelja malu maltretirali neki skinhedsi samo zato šta je nosila marte (cipele) šta im napraviti izvući ušesa navučeš sebi sranje od policije do njihovih roditelja itd.pa i opet upali televiziju crtići opet nasilje od ninđa kornjača pa nadalje,a tek američki filmovi i nemora ih ona gledati gleda tuđe djete i prepričavanje u vrtićima u školama i opet ništa.Možda sam malo ograničen svojim ražmišljanjima ili svojim znanjem ali ipak nam to sve netko drugi gura iservira jer nema pametnijeg posla (hoću reći vodi tuđu brigu a nevidi svoja g---a u svom prekooceanskom dvorištu).Ono šta je napisao yetta jako me dirnulo i potjeralo suzu na oko jer na ovom svjetu ima još puno Siniša o kojima nevodimo previše brige a trebali bi u svakom pogledu,yetta svaka čast

[yetta]

...Možda sam malo ograničen svojim ražmišljanjima ili svojim znanjem ali ipak nam to sve netko drugi gura i servira jer nema pametnijeg posla (hoću reći vodi tuđu brigu a nevidi svoja g---a u svom prekooceanskom dvorištu).Ono šta je napisao yetta jako me dirnulo i potjeralo suzu na oko jer na ovom svjetu ima još puno Siniša o kojima nevodimo previše brige a trebali bi u svakom pogledu...

Ne poštovani kolega, niste, Vi ste samo jedan od (smatram) mnoštva naših ljudi koji rezonuje ispravno. Samo su nas nasilni ljudi malo potisli sa našeg tla. Rade oni pametno, ali u njihovu korist. Međutim, ove male tužne priče prenošenjem sa jednog na drugog trgnut će nas iz ove učmalosti i beznađa u koju su nas doveli.
" Jedna potjerana suza iz oka" je siguran znak da nam nisu uzeli dušu i nje se nikada ne treba zastideti. Neka naša deca i vide istu jer će saznati, kolika je veličina duše roditelja u kojoj će naći svoje mirno i sigurno utočište.
Zato koristimo svaki slobodan trenutak da pričamo sa svojim detetom, da mu na dostupan način ukažemo šta je dobrota i humanost, oni su ti koji će prenositi Vašu dobrotu okruženju u kojem se nalaze.
Moja unuka, četvrti razred OÅ , saslušala je ovde kod kuće ovu priču o malom Siniši. Na kraju me je zamolila (pazite-njena inicijativa) da joj to isprintam da bi zamolila učiteljicu da to pročita na času srpskog jezika. Verujte da sam bio ko na iglama, jedva dočekavši da se vrati iz škole i čujem reakciju. Ništa je nisam pitao po dolasku, sama je još sa vrata rekla odprilike ovako:
" Deda, današnji dan će se pamtiti u mom razredu, skoro svi su zaplakali a do kraja časova nikada nije bila veća disciplina u razredu do danas. Muva se čula u razredu od drugog časa do petog. Molim te da mi ovo fotokopiraš jer mi to traže i iz drugih odeljenja ".
Nije li to znak da naša deca nisu izgubila dušu? Imaju ona vrlinu samo je treba podstaći.
Ubeđen sam, da im treba govoriti i govoriti, zaboraviće onda i ovaj trenutni govor u kojem je svaka druga reč "brate".
Vas pozdravljam i želim svako dobro Vašoj porodici i sreću.
Javite nam kad dođe na svet mali stolar ili stolarka.

[Strkic]

Puno hvala na toplim riječima i ljepim željama.Mala stolarka bi trebala da dođe na svjet oko 25.11. ali starija stolarka već buši rupe za šarafe i šrafi ih i uz mene nekad provede po cijeli dan zapitkujući zašto kako itd. mada mi nekad ide na živce ali onda sam sebe pljusnem i kažem pa bolje da je tu i da razgovaramo o normalnim stvarima pa i o bušilicama i stolariji nego da trči po ulici i sluša kojekakve gluposti od starije djece koja ih natjeravaju na razne besmislice.Moja mala ima pet i pol godina a kao da joj je već deset kad ponekad opsujem onako ljut sam na sebe ona mi odmah govori i viče na mene SRAM TE BILO to je ružno pa stanem i gledam.Moram priznati a i svi mi hoćemo nećemo danas se djeca rađaju sa osnovnom školom gledam ih piče po ovom kompjutoru sva u šesnaest.Zato kad mi netko kaže za stolare kakvi smo ljudi ja odgovorim najbolji i najsretniji pa pitaju zašto,e ovako daš stolaru ljep komad daske on za sat ili pet nije bitno napravi nešto tako ljepo pa da se i djeca dive i vesele,a ako pak stolaru omogućiš da si kupi komad dobrog alata sreći nema kraja ide sa njime i spavati,i zato mislim da mi stolari koji živimo u jako velikom skladu sa prirodom(nećemo posjeći i uzeti tri stabla ako nam je dovoljno jedno)i poštujemo puno neke male vrijednosti mislim da mi i naša djeca i naša i Vaša unučad su na pravom putu da shvate prave vrijednosti i nauče ih cijeniti ovog života i siguran sam da ipak od stolara nema sretnijih ljudi,ljep pozdrav yetta i puno uspjeha unučici u školi.